„Можда нећу доживети да то видим...“

Име Генадија Шпаликова, песника и сценаристе, нераскидиво је повезано са отопљавањем, тим краткотрајним, али изненађујуће свежим дахом слободе који је имао тако другачији ефекат на уметност генерације шездесетих. Целог живота је писао поезију, она је била укључена у његове сценарије, постала је песма. Читава земља је певала „Бели-бели пароброд“ и песме из филма „Шетам кроз Москву“. Године 1966, Шпаликов је снимио филм „Дуг срећан живот“ по сопственом сценарију, који је освојио Гран при на Међународном фестивалу уметничко-цртачког филма у Бергаму, али је у СССР-у остао незапажен, као и многа његова филмска дела. Генадиј Шпаликов није имао дуг нити срећан живот, али зраци „нежног безнађа“ и тог невероватног осећаја среће у једноставним стварима и даље сијају за нас у текстовима које је створио.