Биљке филозофа

Превазишавши физику, угледна метафизичка традиција филозофије наставила је да црпи храну из свог природног темеља, редовно позивајући се на биљне метафоре и алегорије, али их потискујући на периферију своје пажње, чиме „обезвређује, инструментализује и тривијализује“ сам живот. Мајкл Мардер деконструише ову готово несвесну навику филозофа од антике до модерног доба, откривајући биљну филозофију скривену у сенци мејнстрим мисли која буквално ниче у делима дванаест славних филозофа од Платона до Лус Иригареј. Мајмонидова палма, Хегелово грожђе, Деридини сунцокрети и друге „биљке филозофа“ откривају се не само као хербаријуми „осушени у књигама“, сентиментални додаци, већ као важан аспект чак и оних филозофских система чији је пут до интелектуалних и духовних висина лежао кроз екоцид.