„Лети, душо моја, кроз безбројне даљине...“

Поетски преводи Бориса Леонидовича Пастернака, највећег песника 20. века и добитника Нобелове награде, одавно су постали „чињеница руске поезије“ и део су његовог уметничког света као прекретнице, донекле дефинишући његов сопствени стваралачки пут. Међу песницима којима се Борис Пастернак обраћао као преводилац били су Шекспир и Гете, Шели и Китс, Верлен, Рилке, Петефи и други. Према Пастернаку, превод треба да буде самодовољно уметничко дело. Он је оправдан само када преноси дух оригинала и производи утисак „живота, а не књижевности“: „Подударност са текстом је преслаба веза да би се осигурала сврсисходност превода. Такви преводи не испуњавају своја обећања. Њихова бледа препричавања не дају представу о главној страни теме коју покушавају да одразе — њеној снази.“