Камена маса

Када су Умберта Ека питали са којом женом из историје уметности би желео да вечера, навео је Уту фон Наумбург. Наратор ове приче, нобеловац Гинтер Грас, осећа се исто. Током писчеве турнеје по НДР-у крајем осамдесетих година 20. века, проналази њу, најлепшу жену средњег века, са још једанаест фигура донатора у Наумбуршкој катедрали. А пошто је све могуће на папиру, он позива све оне по чијем лику је уметник стварао реалистичне скулптуре у 13. веку да ручају у његовој башти. Посебно му је наклоњена девојка која је била Утин модел. У смелом скоку кроз време, она се појављује пред њим на трговима Келна, Милана или Франкфурта. Наратор се толико заљубљује у њу да је прати свуда и на крају чак дозвољава да буде искоришћен за веома ризичан задатак. Ову причу, првобитно замишљену као поглавље за књигу „Лук сећања“, недавно је у архиви открила Грасова дугогодишња сарадница Хилке Осолинг, али ове фигуре су помињане и раније: на појединачним страницама рукописа у Грасовој архиви, у радним плановима, у групи скулптура у студију, на литографијама. Сада, након ауторове смрти, ова новела, илустрована ауторовим графикама, угледала је светлост дана.