Јеврејски рат

Успостављање римске власти над Јудејом 6. године нове ере довело је до низа сукоба верске, друштвене и националне природе. Моћ паганског Рима над Израелом доживљавана је као увреда јеврејске религије, што је довело до политичких немира. Године 66. нове ере избио је Први јеврејски рат, а Јосиф бен Матитијаху предводио је побуњеничке снаге у Галилеји. Након што је отпор угушен, Јосиф се склонио у пећину са четрдесет побуњеника. Како сам Јосиф Флавије приповеда, када су побуњеници одлучили да једни другима одузму живот како би избегли римско ропство, лукаво је успео да постане један од последња два преживела, а затим је убедио свог друга да напусти пећину и преда се на милост и немилост победника. Цар Веспазијан је поштедео живот јеврејском команданту, који је, након завршетка рата, успео да заузме одређену позицију на царском двору. Више никада није посетио своју домовину. Јосиф Флавије, аутор историје Јеврејског рата написане око 75. године нове ере, више пута је оптуживан за пристрасност, што се објашњава његовим зависним положајем на римском двору. То не умањује интерес његовог тумачења догађаја из Јеврејског рата и његов значај као директног сведочења очевидаца.