Двориште чуда

На књижевној мапи Сребрног доба, Ирина Одојевцева, „мала песникиња са великим машном“, како је себе називала, и омиљена ученица Николаја Гумиљова, заузима посебно место. Њена прва збирка, „Двориште чуда“ (1922), постала је значајан догађај у књижевном животу и једногласно је одобрена од стране критичара. „... Осећај за стил у тој мери као што је Одојевцевин знак је веома великог талента“, написао је Владимир Пјаст. Чак је и заједљиви Лав Троцки почастио Одојевцеву својом похвалом, издвајајући „Двориште чуда“ међу „малим и ситним књигама“: „Веома, веома лепе песме.“ Међутим, слава јој је дошла још раније. На вечерима поезије, млада Одојевцева је уживала велику популарност и бриљантно је рецитовала своје песме, укључујући и чувену „Баладу о млевеном стаклу“. Одмах ју је приметио Александар Блок, а дивили су јој се Корнеј Чуковски, Михаил Лозински и Георгиј Иванов. Ирина Одојевцева је 1922. године напустила Русију и већи део живота провела у Француској, али се 1987. године вратила у домовину, где је видела како се њене књиге објављују у СССР-у у огромним тиражима. Поред мемоарске прозе, Одојевцев опус обухвата неколико романа преведених на многе језике, као и седам збирки поезије које су постале саставни део руске поезије 20. века.