Жеђ

Еди ради у издавачкој кући. И то није баш посао из снова. На крају крајева, Еди сања да постане уметница. Као Артемизија Ђентилески, као Каравађо, као Ван Гог. Да слика ремек-дела, натопљена артеријском крвљу. Еди је млада, умерено цинична, умерено суровa. Умерено несрећна. Увече слика уљем, покушавајући да свој живот пренесе на платно. Али ујутру боје бледе, и она нема другог избора него да се брани од разочарања које је обузима. Неочекивано за себе, она се главом упушта у везу са старијим мушкарцем - Ериком. Он је ожењен, али ово је брак без обавеза. Његова жена Ребека апсолутно није против њихове афере. И ово би требало да личи на љубавни троугао, али на свету више нема места за једноставне геометријске облике. Сада је све много компликованије. И чини се да су данас све баријере превазиђене, предрасуде одбачене, табуи укинути. Али слобода сковава срце подједнако као и принуда, и управо из тог осећаја рађа се заједљива и провокативна „Жеђ“.