Лужинова одбрана

Набоков је почео да пише свој трећи роман на југу Француске и завршио га је 1929. у Берлину, након што је мало пре тога написао мајци: „За три или четири дана ставићу тачку. Дуго након тога нећу се бавити тако монструозно тешким темама, већ ћу писати нешто тихо и глатко. Ипак, задовољан сам својим Лужином - али каква сложена, комплексна машина.“ „Лужинова одбрана“ садржи много слојева, од којих сваки детаљно испитује једну од тема које ће касније постати кључне у Набоковљевом делу. Овде је и тема дуалности, и контакт између стварног и фиктивног света, и сукоб уметности са животом, генија са обичним. За главног јунака, перспективног велемајстора Лужина, опседнутог шахом, живот постаје игра на шаховској табли, игра у којој је немогуће победити, али је могуће успешно се бранити. Набоковљев беспрекоран стил, задивљујућа радња и суптилни психолошки увид одмах су учинили младог аутора једном од водећих личности руске дијаспоре. Као што је Вера Набокова написала: „Ово је другачије од било чега претходног, све је ново: стил, тема, обрада. Руска књижевност никада раније није видела ништа слично.“ И тешко је не сложити се са тим.