Белешке

Дуго времена, „Руком писане белешке“ царице Катарине II биле су чуване под класификацијом „Посебна тајна“ коју им је наметнуо њен син, цар Павле. Међутим, он је дозволио свом блиском пријатељу, кнезу Александру Борисовичу Куракину, да направи копију „Белешки“. Након тога, појавило се још неколико примерака, који су кружили током владавине Александра I и Николаја I (били су познати, посебно, историчару А.И. Тургењеву, Н.М. Карамзину и А.С. Пушкину). Године 1859, значајан део царичиних мемоара објављен је у Лондону од стране А.И. Херцена. Изазвали су праву сензацију широм Европе и преведени су на неколико језика (оригинал је написан на француском). Почетком 20. века, Царска академија наука одлучила је да објави Катаринина дела. Добивши дозволу за рад у затвореним архивама, академик А.Н. Пипин, који је надгледао објављивање, открио је оригинале царичиних „Белешки“ у целости. „Лондонско издање, како сам сада уверен, даје једва половину целокупних „Белешки“ и једва трећину целокупног комплета историјских мемоара...“ известио је Пипин у писму председнику Академије, великом кнезу Константину Константиновичу. „Историјске белешке царице у целини представљају драгоцени споменик, изванредан како по свом историјском садржају, тако и по дубоком психолошком интересу... Коначно, ова лична историја Катарине II... је истовремено и изванредно књижевно дело, које блиста интелигенцијом и запажањем.“ „Белешке“ су објављене 1907. године на оригиналном језику у 12. тому царичиних дела на основу оригиналних рукописа. Исте године, издавачка кућа А.С. Суворина објавила је њихов руски превод.