Закон три негације

Настја Каменскаја нема среће - доживела је несрећу. Ускоро ће бити отпуштена из болнице, али је сломљена нога и даље боли и боли, па се Настја креће са великим потешкоћама. Одлучује да контактира специјалисту који користи алтернативне методе лечења. Али када Настја позове прави број, испоставља се да је овај специјалиста убијен. А онда долази још једна непријатност. После болнице, Настја нема где да живи: њен стан окупирају рођаци који су се неочекивано појавили. Тако Настја завршава у дачи пријатељице, где обавља терапеутске шетње и забавља се разговарајући са колегама о детаљима најновијег убиства младе филмске звезде. И одједном са ужасом открива да је неко прати... -------------------------------------------------- „Маринина не само да пише детективске романе, већ и одговара на вечна питања. Ауторка се према својим читаоцима односи као што љубазна и искусна учитељица поступа са ученицима којима је потребна подршка, савет и усмеравање на правом путу. Оптимистична и практична у својој дидактици, Маринина поставља питање „како живети“ и покушава да помогне читаоцу да пронађе свој пут ка бољем животу у данашњем свету. Својим детективским причама, Маринина пише модеран роман „образовања чула“: главни циљ ауторке је образовање кроз забаву.“ — Анатолиј Вишевски, Гринел колеџ, САД „Многи романи Александре Маринине су снимљени у Русији и адаптирани у радио драме у Немачкој. Пошто је циљ ових адаптација да заволе гледаоце и слушаоце на исти начин на који су заволели читаоце, филм и радио драма нису само додатна уметничка дела, већ и занимљиве интерпретације које су продрле у тајну успеха Александре Маринине.“ — Сара Хаги, Универзитет у Келну, Немачка „У дијалозима фикције и публицистике могу се пронаћи различити начини стилизације „усног“ разговора како би се постигао утисак спонтаног разговора. Колоквијални говор у романима А. Маринине одликује се необично високим степеном живости, што се, између осталог, изражава у различитим облицима обраћања саговорницима, у различитим нијансама учтивости и у емотивности коришћеног речника.“ — Волфганг Штадлер, Универзитет Леополд Францен, Инсбрук, Аустрија