Признајем

Могла бих рећи да је ово збирка кратких прича, повести, да их има само седам и све су написане у првом лицу, али књигу видим другачије. За мене ово нису само приче и, што је најважније, нису само ликови, за мене су ово људи. Живи људи. Од крви и меса. Људмила, Пол, Жан и други, безимени, говоре о себи. Готово сви они говоре у мраку, ноћу или у време живота када не разликују баш добро дан од ноћи. Трудећи се да разумеју себе, свлаче се, скидају оклоп, отварају душе. Не успевају сви, али чак и покушаји ме натерају да саосећам. Рећи да саосећате са сопственим ликовима је вероватно превише помпезно, али понављам: за мене ово нису ликови, већ људи, прави људи, моји нови познаници, које вам данас представљам.