Повратак Минхаузена. Сећања на будућност

Креативно наслеђе Сигисмунда Кржижановског (1887–1950), изузетног писца, драмског писца, филозофа, историчара и позоришног теоретичара, остало је непознато широј јавности донедавно. Живео је у Москви, предавао у студију Камерног позоришта, радио у издавачкој кући Совјетска енциклопедија, писао научне чланке, комерцијалне сценарије, оперске либрето и филмске сценарије (мада му име није било наведено у шпици), преводио је, па чак је и примљен у Савез писаца, али његова проза практично никада није објављена. Песник Георгиј Шенгели назвао је Кржижановског „пропуштеним генијем“. Ситуација се променила крајем осамдесетих и почетком деведесетих година 20. века: удовица писца је сачувала његову архиву, а његова дела су коначно објављена. Она су бизарна комбинација совјетске стварности – фантазије, гротеске, сатире – и парадокса. Кржижановљева проза је интелектуална и у великој мери експериментална, плени стилским мајсторством и оригиналношћу заплета. Некада оптужен од стране Горког за „празно размишљање“ и „празно ћаскање“, данас је Кржижановски признати класик руске књижевности 20. века.