Вечни муж. Кротки

Приче „Вечни муж“ (1870) и „Кроткиња“ (1876) – кратке приче по ауторовој дефиницији – представљају својеврсне психолошке студије, пишчева размишљања о теми љубави и породичног живота. Ова дела су, такорећи, у сенци Достојевског „великог Петокњижја“, али се овде настављају најважнији проблеми његовог стваралаштва. Љубавне драме у обе приче постају само основа за развој радње, док је ауторова пажња усмерена на проучавање два људска типа – тиранина и жртве. Ако се у причи „Вечни муж“ сукоб одвија између превареног мужа и љубавника, онда је у „Кроткињи“ однос између мужа и жене прожет интензивном драмом. Међутим, Достојевски оставља отвореним питање који је од ликова тиранин, а ко жртва. Мистерија људског срца, која је увек привлачила писца и коју је покушавао да разоткрије, неизбежно је повезана са питањима личне слободе и одговорности, добра и зла, смисла живота.