Истовремено. Есеји и говори

Збирка од шеснаест есеја и говора Сузан Зонтаг (1933–2004), које је приредила у последњим годинама свог живота, ретроспективно се доживљава као креативни тестамент. Размишљања о лепоти, фотографији, уметничким трагањима Виктора Сержа, Леонида Ципкина, Ане Банти, Халдора Лакснеса, о Рилкеовој преписци са Пастернаком и Цветајевом органски су повезана са перцепцијом трагедије 11. септембра и рата у Ираку, водећи до једне од највећих и најважнијих тема америчког мислиоца и писца: одговорности и задатака књижевности у двадесетом веку. Дубоко и креативно читање дела других аутора, верност високим моралним критеријумима, вишедимензионалне процене онога што се дешава „свуда и истовремено“ омогућавају нам да ову збирку сматрамо ремек-делом Зонтагиног касног периода.