Умри, несрећниче! Позоришне приче

Позоришна тема заузима посебно место у Чеховљевом делу. Он није био само драматург, већ и ватрени позоришни посетилац, „почасни грађанин за кулисима“: лично је познавао многе глумце, редитеље, предузетнике, уметнике и разумео је снаге и слабости „уметничких природа“, стално је пратио позоришни репертоар, био је у вечним полемикама и са „играчима“ и са њиховим критичарима. У Чеховљево време, страст према позоришту била је широко распрострањена: било је уобичајено не само посећивати позориште, већ и учествовати у домаћим и сеоским представама. Ко се не сећа фразе „Умри, несрећни!“, коју дечак лакеј изговара, имитирајући Шекспирове трагичне јунаке, у причи „Јонич“? Искрено волећи позориште, Чехов је ипак саветовао свом пријатељу: „Одустани од позоришта и за кулисима. На крају крајева, ово је, у суштини, болница за сујете. Са изузетком можда десетак истинских талената, сви пате од маније грандиозе.“ Лични утисци аутора „Галеба“ о животу у позоришту послужили су као основа за многе приче укључене у ову збирку.