„Никада ме нећеш заборавити...“

„Од Мајаковског није било такве метафоричке Нијагаре у руској поезији. Вознесенски је имао много противника од ране младости, али нико није могао да му одузме чињеницу да је створио свој стил, свој ритам“, написао је Јевгениј Јевтушенко. Вознесенскијев књижевни деби био је брз и буран. Крај педесетих и почетак шездесетих година 20. века био је доба „отапања“ и правог песничког бума. И Вознесенски се одмах ставио у ред признатих песника свог времена. Свака нова књига његових песама изазивала је буру критика и контроверзи, а млади су хрлили на његове наступе. Песник је читао своја дела на сценама Москве и Париза, Лондона и Њујорка, Варшаве и Фиренце. На његове песме написане су десетине познатих песама. „... Да није било Вознесенског“, признао је прозаик Александар Кабаков, „време би ме оставило без трага, потпуно би ме раселила настала бука година.“