Стигмалион

Зовем се Долорес Мекбрајд и од рођења патим од веома ретког облика алергије: додиривање других људи ми изазива тешке опекотине. Не могу да пољубим мушкарца, загрлим родитеље, изађем из куће без рукавица. Недодирљива сам. Као да живим у зачараном замку који ме држи заробљеницом и кажњава ме опекотинама и ожиљцима за сваки покушај „бекства“. Чак сам смислила и име за свој затвор: Стигмалион. Више не очајавам при помисли да ћу бити заробљеница своје дијагнозе целог живота – и заробљеница које ћу умрети. Не препуштам се сновима да ће бити измишљен лек за моју болест и не рачунам да ћу упознати особу која неће оставити опекотине на мени... Али какво је то жилаво осећање – нада. Шта ако побегнем од Стигмалиона? Шта ако и ја једног дана будем могла све ово да искусим: додире, загрљаје, пољупце, лудило, слободу, љубав?..