Сонети и песме

„Најистинита поезија је фикција“, тврдио је енглески песник и драмски писац Вилијам Шекспир (1564-1616). „Фикционална истина“ његових дела показала се као језгро, центар око којег је формиран огроман Шекспиров универзум. У својим сонетима, Вилијам Шекспир говори првенствено о љубави, која „не познаје пропадање нити труљење“ и има много лица. У еротској песми „Венера и Адонис“ (1593, Шекспир ју је назвао „првенцем моје маште“) открива се опсесија страшћу у најземаљскијем смислу те речи: богиња љубави безуспешно тражи узвраћај од смртног младића блиставе лепоте. Песма „Обезчешћена Лукреција“ (1594) заснована је на трагичној причи о лепој и врли римској матрони. Поетски експерименти младог Шекспира и сонети, са својом мудром краткоћом, омогућиће савременом читаоцу да формира потпунију представу о делу великог енглеског мајстора.