Зли Месец разбојника

Песник у Русији је више од песника. Ову крилатицу Јевгенија Јевтушенка понављају сви и свако када се разговор покрене на поезију. Из неког разлога, нико тако не говори о писцима научне фантастике. То је неправедно. Писац научне фантастике у Русији је више од писца научне фантастике. Дешава се чак да је он више од саме научне фантастике. Не сви, наравно. Круг таквих писаца је мали. Иван Јефремов, браћа Стругацки, Владислав Крапивин, Кир Буличов, Борис Штерн, Михаил Успенски... Јевгениј Лукин с правом припада овој реткој мањини. Научна фантастика је за њега справа слична Лесковљевом мелкоскопу: погледајте у њену шпијунку и видећете да поред буве на послужавнику лежи и кључ. Читање писца Лукина је радост и задовољство. Радост због квалитета његове прозе, задовољство због кловновске атмосфере у којој живе његови ликови. Читаш га и одједном видиш Гогоља како ти лукаво намигује са странице, или Салтикова-Шчедрина како вртји прстом на слепоочници, или Бехемота, мачку како маше репом негде између поглавља. Ако почнеш да бројиш све награде и признања које је Лукин добио током своје писачке каријере, изгубићеш рачун негде у петој или шестој деценији. Има их преко стотину. „Аелита“, „Луталица“, „Бронзани пуж“, „Награда АБС“, Интерпрескон, Роскон, Иван Јефремов, Бељајевљева награда, „Златни Остап“ и многе друге разноврсне. Чак га је и „Литературна газета“ једном прогласила лауреатом награде „Златно теле“ за његове ироничне песме. А 2015. године Лукин је добио почасну титулу велемајстора европске научне фантастике.