Пустош: Први светски рат и рођење ужаса

Људи имају урођену привлачност према застрашујућем, и то има дубоке корене у култури, али хорор је започео свој злокобни плес смрти у фикцији и филму као једну од последица Првог светског рата, катаклизме каква се никада није догодила у људској историји, показује В. Скот Пул. Рат је приморао читаву генерацију да се суочи са смрћу: Фриц Ланг је преживео, али се вратио са мислима о природи зла; Зигфрид Сасун је видео мртве чак и у болницама; слике Ота Дикса постале су неке од најграфичнијих и најстрашнијих визуелизација ратних ужаса; Сигмунд Фројд је написао бесмртно дело „Језиво“ 1919. године. Хорор није постао катарза већ понављање, не забава већ нека врста водича ка новој нормалности. Гранате, меци, гасови и други технолошки напредак претварају тела у безобличне љуштуре, још увек материјалне и органске, али инспиришу готово хтонски ужас. Војници устају из својих гробова и оптужују просечну особу да не зна ништа о војној жртви коју су поднели. Вампир ствара простор „велике смрти“. „У сваком хорор филму, у свакој хорор причи, у свакој хорор компјутерској игри, духови Првог светског рата се играју и голицају нам живце, живећи на самом прагу наше свести.“