Здраво, хајде да разговарамо

Мелоди није као већина људи. Она не говори нити хода, и многи је сматрају „ретардираном“. Али има изванредно памћење: сећа се свега што јој се икада догодило. Мелоди је паметнија од одраслих који покушавају да јој поставе дијагнозу, и паметнија од својих другова из разреда за интеграцију, види, осећа и чује оно што други не примећују. Ужива у животу, али замислите само колико јој је тешко, и колико тужно и неподношљиво може бити. Мелоди жели да се према њој поступа као према особи, а не као према дијагнози - детету са церебралном парализом. И намерава да свима докаже да и она нешто вреди... Књига о Мелоди изненађујуће изазива не сажаљење према главном јунаку, већ поштовање. Написана у првом лицу, не изазива уобичајену стидљивост коју смо навикли да доживљавамо при сусрету са особама са инвалидитетом (стид и нелагодност због чињенице да је код нас све у реду, али ми, кажу, не можемо никако да им помогнемо), већ дивљење према њеној унутрашњој снази, дубини њеног ума и нелагодност због чињенице да смо већину времена заузети решавањем тако ситних проблема, колико мало примећујемо и слабо разумемо друге људе. . Шерон Дрејпер је америчка књижевница, вишеструка добитница награде Корета Скот Кинг, школска учитељица и мајка „посебног“ детета. . . .