Злочин и казна. Идиот

Романи „Злочин и казна“, „Идиот“, заједно са „Демонима“, „Адолесцентом“ и „Браћом Карамазовим“, део су такозваног Петокњижја Ф. М. Достојевског: њихова улога у светској књижевности по важности се упоређује са првих пет књига Библије - Мојсијевим Петокњижјем. Дубоко друштвени, а истовремено и бавећи се фундаменталним питањима постојања, ови романи су у много чему променили наше представе о могућностима књижевности и природи човека. Прво од ових великих Достојевског дела био је роман „Злочин и казна“ (1866). Замишљен је као „психолошки приказ једног злочина“, али је писац далеко одступио од првобитних планова, приморавајући читаоца да размишља о греху и искупљењу, границама дозвољеног, духовној смрти и васкрсењу. Достојевски је формулисао главну идеју романа „Идиот“ (1868) на следећи начин: „... Приказати позитивно лепу особу. Нема ништа теже на свету, посебно сада.“ „Кнез Христос“ излази да проповеда, а Достојевски у његове речи ставља своје драгоцене мисли о руској души и вери.