Права нације: Аутономизам у јеврејском националном покрету у касној царској и револуционарној Русији

У последњим деценијама Руског царства, једно од најболнијих јавних питања било је питање националних права. Бројно јеврејско становништво Русије било је правно дискриминисано. У западним покрајинама суочило се са националним захтевима својих суседа - Пољака, Украјинаца, Литванаца и других етничких група насељених компактније од Јевреја. Почетком 20. века, образовање и политичка активност Јевреја су расли; имали су свестан национални, верски и културни идентитет и захтевали су не само грађанску већ и националну равноправност. Тежњама јеврејског становништва Русије дао је идеолошки облик историчар Семјон Дубнов (1860-1941), који је развио концепт националне екстериторијалне аутономије. Са Дубновљеве тачке гледишта, јединство нације обезбеђује се не толико сопственом државом колико добровољним привржењем заједничком систему културних вредности и колективног историјског памћења. До 1917. године, захтев за националном екстериторијалном аутономијом био је укључен у програме свих јеврејских партија и организација у Русији. Сајмон Рабиновиц предаје на Универзитету Нортистерн (Бостон, САД) и специјалиста је за историју Јевреја у Русији, Европи и Сједињеним Државама.