Уђи у политику и врати се

„Уђи у политику и врати се“ - мемоари Сергеја Степашина, премијера Русије 1999. године. До тада је у свом досијеу имао места директора ФСБ-а, министра правде и министра унутрашњих послова. Истовремено, никада није био класични „силовик“. У ФСБ (тадашњу Федералну безбедносну агенцију) дошао је из редова народних посланика, обављајући функцију председника државне комисије за истрагу активности КГБ-а. Ову функцију је напустио сопственом одлуком након смрти талаца у Буђоновску. Увек је био отворен за штампу. Ругао се самом себи. Када је он, генерал-пуковник, одобрен за место премијера, рекао је: „Ја нисам Пиноче, зовем се Степашин.“ И на изненађење својих пријатеља и противника, Државна дума га је одобрила за високу функцију из првог покушаја, што се тих година није често дешавало. До августа 1999. године, Сергеј Степашин је сматран једним од најреалнијих кандидата за председничку фотељу. Предвиђања се нису остварила. Да ли се Степашин због овога каје? Зашто се његова политичка каријера развијала овако, а не другачије? Да ли је у овој каријери било неких поступака због којих аутор мемоара жали? Шта је за њега било и остало најважније у политици? Степашин нема једноставне одговоре на ова питања - он има искрену жељу да о њима размишља. И да не лаже пред собом и читаоцем. Ово су мемоари некога ко је ушао у политику и вратио се као човек.