Парадокс врлине

Хобс је рекао да је човек по природи суров и да га стога друштво мора држати под контролом. Русо је, напротив, веровао да је човек по природи миран и смирен, и тај утицај друштва га гура на насиље. Питер Врангам се слаже са оба става. Да би доказао своју теорију са еволуционог становишта, Врангам већи део књиге посвећује објашњавању процеса припитомљавања животиња. Овај процес утиче и на понашање и на физиолошке карактеристике врсте: тело и мозак постају мањи, њушка не штрчи толико у односу на чело, понашање врсте у целини постаје мање агресивно. Испоставља се да су се све ове промене догодиле и код људи. Хомо сапиенс је способан за чуда сарадње и толеранције. Како онда можемо објаснити да су људи, уз сву своју послушност, и даље способни за незамисливу окрутност, за масовно истребљење сопствене врсте? Да би одговорио на ово питање, Врангам дели агресију на два типа: реактивну и проактивну. Објашњавајући разлике међу њима, аутор убедљиво показује како су се код човека развиле две наизглед супротне особине: врлина и намерна окрутност.