Нерон. Лудило и стварност

Нероново име је постало синоним за све могуће пороке - стуб на шареној палети зла. У сећању векова, Нерон остаје као тиранин, мајкоубица, паликућа Рима и прогонитељ хришћана. Постоји и повољнији став: дебели невротичар, беспринципни беспосленик, размажени губитник, заљубљен у поезију и коњске трке, апсолутно неподобан за улогу римског цара. Међутим, сећања на Нерона су увек била деривати сенаторске историографије. Ниједној дојиљи или кушачу није пало на памет да своје мишљење о Нерону пренесе на папирус. Римски најамни радници и занатлије, стално заузети царевим грађевинским пројектима, ћуте, Неронови телохранитељи, његови ослобођеници, кочијаши, глумци и, уопште, обичан народ - огромна већина становништва Рима и царства - ћути. Историчар и стручњак за класике Александар Бац не поставља себи задатак да „осветли“ Нерона, и за то нема разлога - циљ књиге је да демитологизује цара. Бац предлаже да се уронимо у стварност римског друштва, систем царске власти и дворске интриге како бисмо покушали да у Нероновом лику видимо нешто друго осим оргија, неморала, декаденције, окрутности и тираније. „Неронов гроб је дуго био украшен цвећем. Истина, не знамо ко је тачно чувао успомену на њега, јер се и данас цвеће доноси на гробове тиранина чешће него што бисмо желели. Није било нимало срамотно волети Нерона.“ Илустровано издање