Не пуцајте у беле лабудове

Роман „Не пуцајте у беле лабудове“ заузима посебно место у стваралаштву Бориса Васиљева, писца ратног ветерана познатог по својој дирљивој и искреној прози о рату. Ово дело, којем су неки критичари замерали претерани сентиментализам, неизбежно код читаоца изазива дубоко сажаљење и саосећање према судбини главног јунака и упорно нас подсећа да је добро рањиво. Који год посао Јегор Полушкин предузимао, све се завршавало неспоразумом. И жена и комшије су га називале ни мање ни више него проблематичним човеком. Али овај бестидни човек био је обдарен талентом правог уметника и сопственим погледом на живот, што га је у великој мери разликовало од његових сусељана, практичних и разумних. Али на крају, Јегор проналази свој позив, оно што најбоље ради - да воли и брине о лепоти. Поставши шумар, он се са посебном нежношћу брине о породици белих лабудова. Али једног дана у шуму долазе криволовци...