На обалама Неве. На обалама Сене.

„Не пишем о себи и не за себе, већ о онима које ми је дата прилика да упознам... Пишем о њима и за њих. Трудим се да што мање причам о себи...“ – написала је у предговору својих мемоара Ирина Одојевцева – руска песникиња, омиљена ученица Николаја Гумиљова, који је напустио Русију 1922. године. Живела је дуг живот и вратила се у домовину 1987. године – последња представница далеког Сребрног доба. Случајно је видела да су јој књиге објављене у СССР-у – мемоари „На обалама Неве“ и „На обалама Сене“ објављени су крајем осамдесетих година прошлог века у колосалним тиражима. Јунаци ових мемоара су Николај Гумиљов, Георгиј Иванов, Осип Мандељштам, Зинаида Гипијус, Дмитриј Мережковски, Ана Ахматова, Иван Буњин и многи други. И сада, годинама касније, ова књига – споменик епохи, њено живо сведочанство – чита се са великим интересовањем. Феноменално памћење Одојевцеве јој је омогућило да репродукује разговоре, дискусије и дебате тог времена чак и после много деценија. У последњим годинама свог живота, И.В. Одојевцева је замислила трећу књигу мемоара – „На обалама Лете“, која је, међутим, остала недовршена: само неколико поглавља је објављено у париским новинама „Руска мисао“. Ова поглавља су укључена у ово издање.