Морж, учитељ и песник

Артур Гиваргизов је одавно познат као аутор дечјих песама (збирке „Једном сам летео са јавора“, „Генерали“, „Кад нема времена“, „Космонаути“ и друге), прича и драма. Артур је по образовању професионални музичар, али када читате његове песме, одмах схватате да је он прави песник, хулиган и чаробњак који разуме децу као нико други и увек је једно са својим читаоцима. Његова нова књига – „Морж, учитељ и песник“ – су две приче о шездесетогодишњем Михаилу Михајловичу из села Песочни на обали Северног леденог океана. Али не бојте се! Не говоримо о досадном пензионеру. Миша је старији човек, али веома, детињасто срећан, и сви га зову једноставно по имену, „јер мали, неозбиљан и мудар су једно те исто“. У Песочном увек постоји место за обично чудо, а срећа његових становника је у једноставним и разумљивим стварима. Ово је мали, удобан свет, одсечен од цивилизације. И сам Миша тамо живи са медведом и одмрзнутим мамутом, хулиганом Снегирјовом и баком Ољом. И једног дана, полицајци који су долетели из Санкт Петербурга настанили су се у Ољиној штали; понекад постану филозофи, понекад се претворе у оркестар. У Песочном беру печурке, мере температуру Северног леденог океана и играју шах. Мала поглавља могу се читати једно за другим или ван редоследа. Свако од њих је као кратка парабола: понекад мало тужно, понекад мало филозофско, понекад невероватно смешно. Гиваргизовљеве приче су детињасто наивне; нешто фантастично увек живи поред стварног. У другом делу књиге, та фантастичност пробија. На крају крајева, Миша одлази у мистериозну врелу Индију. Дрвене куће Песочног замењују индијски храмови, а путовање се претвара у светли калеидоскоп: егзотична јела, сусрети са јогијима, јахање слонова, снимање. Али чак ни у бајковитој земљи нема смисла остајати предуго када постоји место и неко коме се може вратити. И Миша иде кући, где га цео Песочни дочекује као великог путника.