Машине бучног времена. Како је совјетска монтажа постала метод незваничне културе

Ова књига је покушај да се реконструише историја руског модернизма кроз историју монтаже. Развој монтаже у култури 20. века добио је снажан подстицај након проналаска кинематографије и њене трансформације у модну уметничку форму. Аналоги филмске монтаже 1920-их развили су се у другим уметностима - књижевности, плакатној графици, позоришту. Различити аутори и у различитим периодима користе је или као локалну технику, или као конзистентну методу, или као холистичку естетику. Од 1930-их до 2000-их, методе монтаже су више пута мењале своје функције и семантику. Пратећи како из деценије у деценију постају готово невидљиве, а затим се поново користе у различитим контекстима, могу се видети фундаментално нови заплети у развоју уметности краја 19. и 21. века, од Стефана Малармеа до интернет колажа сачињених од блог постова и видео снимака. Ова књига говори о томе како је монтажа прво постала „стил епохе“ 1920-их у разним земљама (СССР, Немачка, САД...), а затим је постала све потребнија нецензурисаној књижевности и „алтернативним“ трендовима у филму и визуелној уметности. Међу јунацима књиге су Дзига Вертов и Артем Весели, Сергеј Ајзенштајн и Александар Солжењицин, Ел Лисицки и Саша Соколов, Енди и Лана Ваховски и Павел Улитин. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .