Малинверно

Књига се с правом пореди са „Именом руже“ Умберта Ека, „Вавилонском библиотеком“ Хорхеа Луиса Борхеса и делима Луиђија Пирандела. Читалац ће дуго памтити необично име јунака – Малинверно, створено са истим вештином као и његови омиљени ликови: Дон Кихот, Сирано де Бержерак, Треплев, Пинокио, Каштанка и многи други. Аутор се фокусира на улогу књижевности у људском животу. Ово је јединствено искуство читања које ће изазвати многе емоције, а обиље ликова са руским именима говори о дубоком познавању и посебном поштовању италијанског писца према руској класичној књижевности. Радња: Постоје места где речи романа и песама одјекују одасвуд, а имена становника подсећају на јунаке светске књижевности. Град Тимпамара је постао такво место од пре много година, када је овде изграђена фабрика папира. Шездесетих година прошлог века, на градском гробљу је откривен необележени гроб, чију је тајну предодређено да открије хроми библиотекар и чувар гробља Астолфо Маљинверно. Попут средњовековног монаха из романа Умберта Ека, Маљинверно је фасциниран причама и мистеријама универзума. Љубитељ књига са живом маштом, Астолфо меша заплете романа са судбинама својих сељана - живих и мртвих, али оно што га највише интригира је надгробни споменик без имена и датума и фотографија жене. Временом, он одлучује да продре у мистерију овог лица. Астолфо је зове Ема Руо, попут јунакиње Флоберове Госпође Бовари. Неколико месеци касније, проналази цвет испред Еминог надгробног споменика. Шта то значи? Цвеће наставља да се појављује све док, неколико недеља касније, Астолфо не види жену како оставља други цвет, и на његово изненађење, она је идентична лику мистериозне Еме... „Живот у Тимпамару је био овакав: када би неко успео да да шут његовој монотоној једноличности, сви би следили његов пример. Од тада су становници града сматрали себе слободним да се обрачунају са фолклором и традицијом и почели су да дају имена својој деци по папирним јунацима...“ „- Јеси ли икада чуо глас књига? - упита ме мајка једног дана. - Не речи које читаш, већ тај глас, звук папира? Погледао сам је, занемели, разумео сам њене књижевне халуцинације, када су ликови у књизи постајали комшије у кући и обрнуто, али да папир прича, чинило ми се превише. Изгледа да је губила разум. - Само треба сачекати прави дан, - завршила је.“ „Када сам завршио несавршену књигу, односно ону која се није завршила смрћу јунака, осетио сам разочарање и незадовољство. То се догодило са причом о Пинокију. Претварање балвана у живог човека показало је једном за свагда да завршеци у којима владају мир и хармонија категорички нису по мом укусу.“