Љубав. Шта филозофи кажу о њој

Хиљаде књига је написано и толико речи је речено на тему љубави да је немогуће да једна особа обухвати све. Схватити је као холистички духовни феномен постало је могуће захваљујући филозофији. Први покушаји рационалног разумевања љубави предузети су у антици: Сократ је веровао да истинска љубав инспирише човека да трага за истином, подстиче духовни раст и превазилази егоистичке тежње. Платон ју је први класификовао, дефинишући њене врсте. Његов концепт постао је извор за западноевропску филозофију, која је љубав поделила на земаљску и духовну. Хришћанско учење је у први план ставило самопожртвовање и милосрђе: Августин Блажени је спојио хришћански идеал љубави са неоплатонским учењем. У ренесанси, Декарт је област љубави пренео у сферу људских афекта и страсти, а Кант јој је дао статус моралне категорије. Фројд, који је љубав свео на либидо, дао је револуционаран допринос разумевању природе концепта. Фром ју је сматрао друштвеним феноменом, начином превазилажења усамљености и обликом интеракције са другим људима. Оригинални концепт љубави настао је и у руској филозофији захваљујући идејама В. Соловјова, Н. Берђајева и других, који су у њој видели принцип организовања постојања, доношења хармоније и користи човечанству.