Љубав

Критичари су одмах младу Ахматову назвали руском Сафо, по легендарној старогрчкој певачици љубави. Вековна духовна енергија женске душе нашла је своје отелотворење у поезији Ане Ахматове, а тај глас се испоставио толико снажним да је песникиња с правом могла рећи да је „научила жене да говоре“. Ахматовине лирике одражавале су не само „велику земаљску љубав“, већ и све трагедије и радости које су задесиле њену генерацију. Од средине 1920-их, Ахматовина дела су престала да се објављују: песникиња се деценијама суочавала са цензуром, прогоном и ћутањем. Многа њена дела су остала необјављена дуго времена након њене смрти. Њена лична судбина била је подједнако трагична: „Њен муж је у гробу, њен син је у затвору...“ Али признање и љубав широког круга читалаца увек су окруживали Ану Ахматову, а њено име је уврштено на листу најистакнутијих личности руске књижевности 20. века коју је саставио народ, међу првих десет: заједно са Александром Блоком, Марином Цветајевом и Сергејем Јесењином.