Колимске приче

„Колимске приче“, на којима је Шаламов почео да ради одмах по повратку из Стаљинових логора и радио скоро двадесет година, од 1954. до 1973. године, представљају запањујуће уметничко и документарно сведочанство о једној од најстрашнијих трагедија 20. века. Писац је све приче колимског епоса – има их око 140 – поделио у шест циклуса-збирки, од којих је први, који се састоји од 33 приче, назвао „Колимске приче“. У издавачкој кући „Совјетски писац“, где је Шаламов понудио ову збирку 1962. године, она је одбијена са формулацијом: „Јунаци ваших прича су лишени свега људског, а ауторов став је антихуманистички.“ Као резултат тога, „Колимске приче“ су објављене у нашој земљи од стране И.П. Сиротинске (на основу рукописа из пишчеве архиве) тек крајем 80-их. „Планета Колима“ коју је приказао Шаламов је свет у поређењу са којим Дантеов „Пакао“ изгледа као невина шала. Нема излаза. Чини се да нема наде. Али сам Шаламов – први егзистенцијалистички писац у руској књижевности – истицао је да у логору постоји могућност „ослонити се на друге силе осим наде“. Савремени читалац, упознат са многим делима „логорске“ књижевности и ослобођен политизованих клишеа, може да цени дубоку уметничку оригиналност Шаламовљевих прича.