Кад сам био фотограф: Размишљања мајстора фотографије 19. века

Надар (Гаспар Феликс Турнашон, 1820-1910) био је један од најзначајнијих фотографа 19. века и, према Ролану Барту, највећи фотограф на свету. Почео је као новинар и карикатуриста, али се прославио пре свега као портретиста. Његове фотографије Александра Дима Старијег и Емила Золе, Едуара Манеа и Клода Монеа, Жорж Санд и Саре Бернар изгледају невероватно модерно и веома директно. Управо захваљујући Надару на њима можемо видети живе људе - сликовни и графички портрети, ма колико били добри, не дају такав ефекат. Поред тога, Надар је постао прва особа која је савладала (и патентирала! - како ни сам не би пропустио да нагласи) аерофотографију - успео је да направи прву слику из корпе балона на врући ваздух. Надар је био невероватна особа, комбинујући детињасто узбуђење пионира, суптилни уметнички укус (ако не и таленат), брбљивост и хвалисавост једноставног грађанина са проницљивошћу искусног бизнисмена. И све те особине се огледају у књизи. На први поглед, „Кад сам био фотограф“ може се сврстати у представника специфичног жанра елегантног вербијажа. Књига се састоји од 12 прича: Надар фотографише чувене париске катакомбе, први пут користећи вештачко осветљење, затим набраја заслуге својих фотографских претходника, затим се уздиже потпуно го у полуиспумпаном балону како би коначно могао да направи први снимак из ваздуха на свету, затим случајно даје званични постхумни портрет погрешној ожалошћеној жени – и тако даље. Али у ствари, иза свих ових често прилично хвалисавих прича, барокних конструкција и хипнотичких спискова имена крије се суптилна и осетљива анализа пролазеће епохе, његове епохе.