Из бродског дневника

„На тој фотографији сам сам, не рачунајући мог ујака са друге стране објектива. Била је 1980. година, ратови су још увек трајали – на хокејашким теренима, у свемиру, у учионицама, испуњавајући нас временом и местом. Колико је само прошло од тада! Дошло је море, залив, моја плажа, моје стене, на којима сам одрастао. Ја и сунце.“ У прозним и поетским текстовима сакупљеним у овој књизи, Александар Иличевски успева у ономе чему физика дуго тежи – да повеже бесконачно велико и бесконачно мало. На филму, који се састоји од сећања на утиске из детињства, љубавне везе и друге срећне тренутке, прво се суперпонира бол колективне прошлости, а затим – вечност, откривена у природи и библијским сликама. А онда, у простору једне једине књиге, ток историје изненада открива унутрашњу логику и риме, а фрагменти уништеног света лепе се у целину мозаика. Александар Иличевски је песник, прозни писац и есејиста, добитник руских награда Букер и Велика књига.