Идиот

Тако богати заплети су увек „осуђени“ да аутоматски изазову ефекат присуства код читаоца. Тајна није само и не толико у обртима и преокретима догађаја, колико у врхунски написаним ликовима и електричним пражњењима између њих. Збир свих компоненти је трансформација ефекта присуства у „ефекат учешћа“: урањајући у роман, прво постајете невидљиви сведок догађаја, а затим се толико блиско повезујете са главним ликом да гледате кроз његове очи и мерите његов свет откуцајима сопственог срца. И онда се поставља главно питање: како преживети у овом свету, који је изгледао измишљено, а одједном је постао тако стваран, и како овде не полудети. На крају крајева, да ли друштво може да одреди степен нечије „нормалности“? Уопште, ко је од нас кнез Мишкин?