Хомо Иреалис

Један од највећих романописаца своје генерације, Андре Асиман, у делу „Homo Irrealis“ у есејској форми истражује шта време значи уметницима и писцима који не могу да схвате живот у садашњости. Концепт „irrealis“ не односи се на прошлост или будућност – већ на оно што је могло бити, оно што се никада није догодило, али би се хипотетички ипак могло догодити. Од медитација о поезији метроа и временским резонанцијама празних италијанских улица, до приказа живота и дела Сигмунда Фројда, Константиноса Кавафија, Винфрида Зебалда, Џона Слоуна, Ерика Ромера, Марсела Пруста и Фернанда Песое, као и портрета Александрије и Санкт Петербурга, „Homo Irrealis“ је испитивање моћи маште да створи место ван чврстог стиска времена.