Под сумњом

У свом есеју „Под сумњом“ (2000), Борис Гројс предлаже да се испита шта се налази испод семиотичке површине наше културе – мрачни субмедијални простор који вреба иза слике света. За посматрача, он се увек испоставља као извор сумње и страха, али и као извор неочекиваних открића и нехотичних епифанија. У ситуацији искључености, продорни критички поглед, жељан медијалне искрености, проналази пукотину у којој се истина тренутно открива. Овај тренутак рађа нове знакове, који се потом уплићу у целокупно ткиво. Ослањајући се на различите филозофске текстове који истражују сумњу и поглед Другог (од Декарта, Хајдегера, Сартра, Моса и Батаја до постструктуралистичких истраживања Лакана и Деридае), Гројс дефинише онтолошку сумњу као медијум свих медија, као темељ који обезбеђује репродуктивност и трајност наше културне архиве.