Историја лудила у класичном добу

Ова књига, део амбициозног „археолошког“ пројекта француског теоретичара и истраживача Мишела Фукоа (1926–1984), заснована је на његовој докторској дисертацији, коју је написао након неколико година рада у психијатријским болницама. „Историја лудила у класичном добу“ (1961) је покушај анализе и тумачења идеја о суштини лудила које су преовладавале у европској култури од 17. до 19. века, предузет да би се открила генеалогија психијатријске праксе у 20. веку. Фуко, окрећући се средњовековним медицинским трактатима, прошлим народним сујеверјима и књижевним сликама, поставља питање како су се концепт лудила и ставови према њему променили у друштву. Како је лудило постало болест подложна специјализованом лечењу? Како је настао Хомо сапиенс, који је преузео на себе да суди лудима?