Фердинанд Величанствени

„Написала сам књигу о псу, а сада, много година касније, гризе ме савест. Мислила сам да сам све измислила, али у ствари сам једноставно преписала књигу од свог пса. Једне вечери биле смо саме код куће, само ја и она. Куцала сам по својој сада већ немодерној писаћој машини, а мој пас је лежао код мојих ногу, мирно спавајући. Али онда је нешто одједном почело да се дешава. У сну, мој пас је почео да се смеши, да тресе шапе и као да жели да побегне од некога или нечега. Несумњиво је сањала. Испоставило се да пси, као и људи, имају снове. Шта ако сања да постане особа?.. Тако се књига сложила у мојој глави. Остала је само најтривијалнија ствар: једноставно је записати.“