Још једна прича: „Периферна“ совјетска наука о антици

Ако науку посматрамо као поље слободне конкуренције идеја, онда је природно да њену историју пишемо као историју „победника“ – научника који су направили велика открића и постигли универзално признање. Међутим, у стварности, рад научника не зависи само од талента и напорног рада, већ и од његовог места у научној хијерархији, као и од спољашњих околности, посебно од државне политике. Посебно је важно узети ово у обзир приликом проучавања хуманистичких наука у СССР-у, које су биле наклоњене само онима који су безусловно делили догме марксистичко-лењинистичке идеологије и нису одступали од партијске линије. Књига С. Криха говори о судбинама совјетских историчара антике, пре свега оних који су остали на периферији научног живота. Међу њима су били и прави неконформисти и они који су гравитирали ка мејнстриму, али нису успели да се у њега интегришу. Аутор детаљно испитује стратегије понашања „периферних“ историчара, процесе интеракције између „периферије“ и „језгра“ и, коначно, тенденције развоја (или изумирања) идеја у совјетској историјској науци о антици. Проучавање овог материјала нам омогућава да на нови начин одговоримо на питање шта је на крају произашло из совјетске историјске науке и да ли је постојала алтернатива. Сергеј Крих је доктор историјских наука, професор историјског одељења Омског државног универзитета названог по Ф. М. Достојевском.