Дневник секретара Лава Толстоја

Валентин Фјодорович Булгаков (1886-1966), двадесетчетворогодишњи студент историјско-филолошког одсека Московског универзитета, провео је можда најтежу годину Толстојевог живота у његовој близини. Година болних искустава, судбоносних и тужних догађаја, када су се противречности које су мучиле писца дуги низ година испреплетале у један чвор и довеле до трагичног расплета. И стога, деликатна, добронамерна интонација којом овај мудри младић говори о свом идолу и свом кругу делује посебно вредно: смирено, без емоција, а истовремено детаљно и искрено. Након Толстојеве смрти, Булгаков јој је, на захтев Софије Андрејевне, помогао да среди пишчеве рукописе, а затим је неколико година управљао Толстојевим музејем у Москви. Међутим, његово активно учешће у Комитету за помоћ гладнима 1921. године довело је до његовог хапшења и протеривања из Русије на „пароброду философа“. У егзилу, у Прагу, водио је Савез руских писаца у Чешкој Републици и помагао Марини Цветајевој. Године 1941, Булгаков је послат у баварски концентрациони логор Вајсенбург, одакле се, након ослобађања 1945. године, вратио у Праг, а затим, 1948. године, у СССР. Након тога, скоро двадесет година био је чувар Музеја-имања у Јасној Пољани. Прво издање дневника, под називом „Са Л. Н. Толстојем у последњој години његовог живота“, објављено је 1911. године, али пошто су сви ликови још били живи, дневник је објављен у знатно скраћеном облику. Године 1920. објављено је проширено издање, али су неки пропусти и скраћенице и даље остали, и коначно, пун текст дневника објављен је тек 1957. године.