Временски дневник (дисторзије)

У полуапстрактној прози Алексеја Конакова, фенолошка посматрања, метеоролошке прогнозе, питања домаћинства и бриге породичног живота организоване су око једне - изразито параноидне - идеје. Главни лик не само да осећа фундаменталну нетачност, „искривљеност“ околног света, већ и поуздано зна ко је тачно крив за ову „искривљеност“. Апломб безумног „разумевања“ и меланхолија од немогућности да се било шта промени комбинују се и налазе излаз у говору - такође искривљеном, збуњеном, карикатуралном и истовремено нежном.