Чудовишта из Едема. Трилобити, аномалокари, еуриптериди и друга чудовишта

„Чудовишта су пратила наше постојање у сваком тренутку. Али, с друге стране, они који су преживели своје гозбе сваки пут су се испоставили као најбржи, најспретнији, најпаметнији. Чудовишта су створила наше руке и ноге, наш мозак и израду алата. Победили смо све наше непријатеље: они су или у палеонтолошком музеју, или на менију, или у Црвеној књизи, или нам доносе папуче и преду на каучу, или су се растворили у нашем наслеђу. Али овде лежи, можда, највећа опасност. Главна лекција палеонтологије: ко год је стигао до врха, нема где више да тежи, селекција га не помера напред, ка бољем. Стагнација и специјализација обично се завршавају изумирањем. Сада смо најкул на целој планети. Да ли то значи да више нећемо напредовати и да је време да изумремо? Штавише, и сами смо скоро постали чудовишта и даље балансирамо на самој ивици, покушавајући да не повучемо целу Земљину биосферу у глобално изумирање. Можда је време да коначно постанемо интелигентни и узмемо еволуцију под контролу? У теорији, можемо почети да контролишемо живу материју, вероватно је то једини начин.“ начин да се сачува, увећа, развије и прошири живот широм Универзума. Али за ово бисмо морали да средимо себе. А за ово морамо да размишљамо разумно, рационално и да тежимо најбољем. А управо за то постоји наука, укључујући палеонтологију и антропологију. Време чудовишта се ближи крају. Наш задатак је да започнемо нову еру - еру Разума.“ - Станислав Дробишевски.