Човек у случају

„Чехов је Пушкин у прози. Као што у Пушкиновим песмама свако може пронаћи одговор на своје лично искуство, тако и свако може пронаћи исти одговор у Чеховљевим причама“, рекао је Лав Толстој о делима свог млађег савременика. Чеховљев уметнички свет, попут мозаика, састављен је од појединачних слика и ситуација, од разних манифестација људских карактера, понекад неочекиваних, понекад парадоксалних. Истовремено, мало је вероватно да ћемо код Чехова пронаћи „чисте“ боје, отворено изражен ауторски став: „Уметник не треба да буде судија својих ликова и онога што они говоре, већ само непристрасан сведок“ – тако је писац формулисао свој стваралачки кредо. Често је тешко дати недвосмислено тумачење његовим делима: уобичајене евалуативне категорије (идеолошке, друштвене, психолошке) нису да нису применљиве, али нису ни апсолутне. „Можете плакати и јаукати над причама, можете патити заједно са својим јунацима, али верујем да то треба учинити на такав начин да читалац то не примети. Што је објективније, то је утисак јачи“, речи из Чеховљевог писма могле би се користити као епиграф овој збирци, која објављује дела из периода 1886–1902.