Папирно позориште: Непроза

Људмила Улицкаја је својој новој књизи дала веома провокативан наслов: нефикција. И то је делимично обмањујуће, јер се сценарији, лични дневници, мемоари и драме читају као јединствена нарација, чија је тема живот као позориште. Папир, неодвојив од списатељског заната. „Стварност измиче. Граница се све јаче осећа, и одједном откривамо колико су важни детаљи личне прошлости, колико је дато - радости, патње и знања. Велико позориште живота, у коме је главна ствар која остаје текст. Бавим се текстовима. Шта је од њих битно, а шта није, показаће време.“ Људмила Улицкаја