Бескућник: Скитничко детињство у Совјетској Русији (1917–1935)

Међу ужасима 20. века, мало их се може поредити са феноменом бескућника, како су се у постреволуционарној Русији називала деца и адолесценти осироћени Првим светским и грађанским ратом. Године 1922. било их је шест до седам милиона. Прљави, обучени у крпе, лутали су сами или у групама кроз градове и села у потрази за храном, кретали су се по земљи држећи се за вагоне возова, проналазећи склониште од хладноће у подрумима станица или унутар канти за смеће, терани глађу на агресију и насиље. Тридесетих година прошлог века ову тему је цензурисала држава, која није могла дозволити да бескућничка деца постоје у „рају“ совјетског друштва. Последњих деценија бескућништво је постало предмет историјских истраживања. Али само је Лучано Мекачи успео, захваљујући директним доказима и документима из тог времена, од којих су многи први пут проучавани, да представи потпуну реконструкцију судбина главних ликова, чије стварности данас понекад делују као фикција. Књига је 2022. године награђена највишом наградом Фирентинске књижевне награде, Златним флорином, у категорији нефикције.