Аутобиографија бољшевизма: Између спасења и пада

Бољшевизам, као квазирелигиозни месијански покрет, имао је за циљ да радикално трансформише друштво и створи рај на земљи. Да би постао „нови човек“, сваки од његових учесника морао је да се преобрази уз помоћ комунистичке етике, разуме своје недостатке и превазиђе своје сумње. Кључна пракса бољшевизма била је анализа сопственог „ја“ – оно што је Мишел Фуко назвао „комунистичком херменеутиком“. Разговор о својим мислима и намерама, писање аутобиографија, писама и дневника – све је то имало за циљ да пружи неопходно тумачење духовног живота особе, скривено од спољашњег погледа. Халфин прати поетику бољшевичких его-докумената, показујући како су ови други отелотворили наратив о кретању из таме ка светлости и преобраћењу у нову веру. Временом су другарски судови и дискусије о „гресима“ чланова партије уступили место правим политичким суђењима у којима су „погрешни“ комунисти, посебно троцкисти, проглашени контрареволуционарима. Комбинујући у свом истраживању анализу аутобиографија са проучавањем комунистичке психологије и социологије, као и политике бољшевичког самоусавршавања, аутор убедљиво показује како су се развијали предуслови за каснији Велики терор.