35 килограма наде

Тринаестогодишњи Грегоар се добро сећа како је његов први учитељ говорио о њему: „Глава као решето, златне руке и огромно срце...“ Тако живи дан за даном: обожава деду, бави се рукотворинама и мрзи школу, у коју га родитељи возе сваког јутра. Једног дана, сазнавши да на свету постоји лицеј где дечаци стално нешто праве, он, закључавши се у своју собу, пише смешно и дирљиво писмо тражећи да му се дозволи да тамо учи, у коверту ставља цртеже свог првог изума - машине за љуштење банана - и... узбуђено чека. Можда оцене заиста нису најважније и много је важније знати шта желиш од живота?